СПАСИМО СРПСКИ ЈЕЗИК – Инфлуенс енглеских туђица је толико алармантан да је то скендл!

 

ИНСТАГРАМИЧАН је реч коју смо могли прочитати ових дана на неколико портала за младе. С потпуним правом, дигла се велика бука на друштвеним мрежама. Напросто, ово је превише! Реакција коју је ова реч побудила је сасвим оправдана. Национална свест је прорадила јер је ово реч која је прелила чашу. Рецимо већ једном: ДОСТА ВИШЕ!  
Као да нам није доста фотки, селфија и таговања него сад још и ово! Али ни ту се „таблоиди за децу”, јер можемо их слободно тако назвати, нису зауставили. Не, не! Готово истовремено, запљуснуо нас је драматичан компаратив одавно прихваћеног придева КУЛ. Тај компаратив, нећете веровати, гласи КУЉИ!

Морамо разумети да ако дозволимо да се овакве ствари дешавају у новинама да ће српски језик и књижевност нестати за највише десет година, јер овде се не ради само о туђицама које разарају ткиво српске лексике, овде је већи проблем у томе што ове страшне стране речи преузимају српске морфолошке моделе, што је, сложићете се, катастрофа једна!
Сви знамо да је одавно већ култни Речник српског језика Милана Вујаклије, који се одавно популарно зове само „Вујаклија“, онако од миља, фамилијарно и колоквијално, наменски и лепо, срж, душа и праискон српског језика и књижевности. На темељима тог Речника треба да опстајемо и на њему подижемо децу, као што су и наши родитељи на њему подизали нас.



Смиљка Ружичић
(Ауторка је сарадник Института за очување бића, душе и тела)

HRABAR ČIN: Podvrgla se VEŠTAČKOJ OPLODNJI da bi mogla da ABORTIRA!

Naša proslavljena feministkinja Darja Nikolić objavila je danas na Tviteru da je najzad posle više godina pokušaja uspela da zatrudni. 
Još 2013. godine je izjavila da jedva čeka da zatrudni kako bi mogla da abortira, ali nikako joj to nije polazilo za rukom iako je promenila 21 dobrovoljnog partnera. 
„Tek posle uspesne vestacke oplodnje uspela sam zatrudneti i napokon cu moci abortirati”, navela je u svom tvitu Nikolić, koordinatorka nevladine organizacije Žene za žene i urednica magazina za decu i omladinu „Nije mi ništa dokle god je Tito u mom malom srcu”.
Iz drugih srodnih organizacija, njene koleginice poručuju da su i one srećne i da će na ovaj način napokon javnosti biti skrenuta pažnja na to koliko su žene neravnopravne.

Druga Srbija 30 godina posle

 

Danas „drugosrbijanac” zvuči kao teška etiketa i svaki pripadnik Druge Srbije će se na to uvrediti. Da li su njeni pripadnici nešto naučili iz ove lekcije? Na primer, da se njihova omiljena disciplina zvana etiketiranje može obiti o glavu kao bumerang? Ne. Nisu naučili ništa.

Borka Pavićević i Miladin Žvotić 1992. Foto: Vesna Pavlović

Da se podsetimo, termin Druga Srbija nastao je 1990. U radionici Ivana Čolovića, da bi prvi put bio obnarodovan u zbirci tekstova pod istim nazivom „Druga Srbija” u izdanju Beogradskog kruga i Borbe. Beogradski krug činili su tad najviđeni drugosrbijanci. Osim Čolovića, tu je bila i Latinka Perović i tzv. guru drugosrbinijanstva filozof Radomir Konstantinović, naravno i Borka Pavićević, Filip David, Sonja Liht... Bilo je tu već tad još mnogo i tad i danas poznatih aktivista za koje se nadam da mi neće zameriti što ih ovom prilikom ne navodim. Vesna Pešić i još mnogi drugi su tad još bili u Ujedinjenoj jugoslovenskoj demokratskoj inicijativi (UJDI). Čeda je još bio mali. Nije još ni studirao. I mene su tad zvali da im se pridružim kao student druge godine, jer uvek su im trebale mlade snage i računali su na njih jer su deklarativno bili levica, ali sam već bio „zauzet“ pošto sam već bio u Demokratskom forumu čiji je lider bio Leon Kojen, a među osnivačima je bila prilično šarenolika ekipa iz današnjeg ugla. Osim Kojena, Slobodan Samardžić, Živan Lazović, Biserka Rajčić, Nikola Barović, Ivan Vejvoda, Srbijanka Turajlić, Trivo Inđić, David Albahari, Duca Marković, Nikola Grahek i takođe još mnogi drugi danas svima poznati, ali ne mogu svih da se setim, a na osnivačkoj skupštini u Jugoslovenskom dramskom pozorištu prisustvovali su i držali pozdravne govore Adam Mihnjik i Kosta Čavoški.
Demokratski forum se rasformirao maja 1992. pod obrazloženjem da je bio osnovan da bi se srušio komunistički režim Slobodana Miloševića i da nema svrhe da nastavi s radom pod ratnim uslovima. Beogradski krug je nastavio s radom. On je zapravo i osnovan zbog ratnih uslova. Kao što je lako pretpostaviti, mnogi osnivači Demokratskog foruma su promenili dres i krenuli u antiratne skupove širom nekadašnje SFRJ. Kako je pisalo i na osnivačkom aktu Beogradskog kruga, okupljao je SVE razočarane i kritičke glasove koji se otvoreno bore protiv militarističke politike srpskog režima, etno-nacionalizma (nije teško pogoditi ko je autor ovog termina), populizma, ratnih zločina, i etničkog čišćenja. Od samog početka generalizacija. Dakle, oni koji slučajno nisu u Beogradskom krugu, samim tim ne mogu biti ni deo Druge Srbije, što znači da se ne suprotstavljaju srpskom režimu, ili makar ne otvoreno, te su sledstveno za militantnu politiku, za srpski režim, za etno-nacionalizam, populizam i ne bune se protiv ratnih zločina. I sam naziv je isključiv. Može se tumačiti i kao druga u značenju drugačija Srbija (što je tako i zamišljeno jer je na engleskom Other Serbia), ali i kao da postoji i neka Prva Srbija u koju zapravo spadaju SVI oni koji nisu deo Druge Srbije. Otud i pogrdni naziv prvosrbijanac plasiran upravo iz redova Druge Srbije tad početkom devedesetih.
Međutim, nije cilj ovoga teksta da se bavi istorijom ove organizacije i ideologije, a još manje njenim delovanjem devedesetih i nakon Petog oktobra. Cilj je da razotkrije način delovanja i razmišljanja njenih pripadnika.
Nešto smo već rekli – generalizacija kao jedno od najjačeg oružja. Druga Srbija je, da ne zaboravimo, uvek postojala zbog Zapadne Evrope i Amerike na čije je donacije i nagrade najviše računala. Stoga je po svaku cenu trebalo istaći da su svi u Srbiji za režim Slobodana Miloševića osim njih. I to im je prilično dobro polazilo za rukom, razume se, uz pomoć zapadnih medija koji su potpuno prećutkivali da prava opozicija u Srbiji uopšte postoji. Na primer, za vreme velikih demonstracija, takođe i antiratnih, u junu 1992., kad se tražila Miloševićeva ostavka i nakon što se SPC memorandumom ogradila od pogubne politike Slobodana Miloševića i kad se na platou ispred Skupštine Jugoslavije okupilo 300.000 ljudi, o tim demonstracijama nijedan zapadni medij nije javio apsolutno ništa. Odnosno, oni koji su javili su javili sve pogrešno. Ili da je bilo jako malo ljudi ili da je ta masa zapravo izašla da podrži Miloševića. Ja sam u to vreme živeo u Italiji. Istina,  „Il Menifesto“ je obavestio svoje čitaoce vrlo objektivno i to na naslovnoj strani, inače glasilo Komunističke partije Italije da paradoks bude veći, ali taj list je imao tiraž kao kod nas danas „Danas“ i to za celu Italiju od 60 miliona stanovnika.
Na nekom okruglom stolu posvećenom ratu u bivšoj Jugoslaviji, na jednom od Berluskonijevih kanala s nacionalnom frekvencijom, pojavio se jedan srpski profesor koji je predavao na nekom fakultetu u Rimu i obavestio gledaoce o tim i sličnim demonstracijama u Beogradu, čak pokazujući pred kamerama fotografije, na šta ga je voditeljka drsko prekinula i rekla: „Čuli smo sad i jedno opoziciono mišljenje iz Srbije, ako tako nešto uopšte postoji“.
Drugo snažno i najudarnije oružje drugosrbijanaca oduvek je bilo etiketiranje. U tome su prednjačili njihovi medijski barjaktari na čelu s Perom Lukovićem, danas jednim od najvećih Vučićevih medijski promotera, koji nije propuštao priliku da svakog ko ne misli drugosrbijanski javno nazove fašistom. Za njim su išli uvek i Teofil Pančić (koji je doduše uvek bio nešto umereniji i manje direktan u ovoj disciplini), a za njima i svi ostali, uglavnom urednici „Vremena“, „Naše borbe“ i na momente i „Radija B92“. Fašista, klerofašista, nacista i slične etikete lepljene su svima sem njima. Ja sam ih javno zaradio dosad devet puta, ako brojimo od svakog po jednom, mada sam od pomenutog Lukovića dobio bar 20 puta.
Ko nikad javno nije nazvan fašistom, nisam siguran da može zaista da oseti s koliko bola se podnosi ta nepravda. Danas „drugosrbijanac” zvuči kao teška etiketa i svaki pripadnik Druge Srbije će se na to nakostrešiti i uvrediti. Da li su njeni pripadnici nešto naučili iz ove lekcije? Da se to etiketiranje može obiti o glavu kao bumerang? Ne. Nisu naučili ništa jer je logika ove ideologije da se drugačije mišljenje i promena stanja u svetu i državi potpuno ignorišu. To kao da piše u nekom manifestu koji nikad nije napisan, ali se nekako valjda prenosi usmenim putem. Ili se podrazumeva, kao što se podrazumeva i da treba ignorisati i demokratske postulate i zameniti ih politkorektnim. A ni to ne treba da čudi jer je Druga Srbija zapravo pravi ideološki naslednik Saveza komunsta Srbije.
Drugi načini delovanja su prilično providni i takođe se mogu nazreti iz samog naziva Druga Srbija. Prvi se temelji na motou: „Ja sam Srbin i baš zbog toga imam pravo da kritikujem sve srpsko“. Iz toga slede i dalji koji pravdaju takav način razmišljanja: „Ja sam vernik i baš zato imam pravo da pljujem po SPC“, „Ja sam srpski istoričar i baš zato mogu da falsifikujem srpsku istoriju“, „Ja igram tenis i baš zato imam pravo da pljujem po Novaku Đokoviću“. I tako dalje... Iz ovog poslednjeg vidimo i ko im najviše smeta. Oni koji su na Zapadu poznati i uvaženi, a nisu u njihovim redovima. Stoga slični slogani idu uz Emira Kusturicu, uz mnoge naše mrtve književnike i pisce, gotovo sve uspešne sportiste koji igraju u inostranstvu..., pa će tako koristeći sve ovo naoružanje potpomognuto zapadnim medijima na meti uvek biti znameniti velikani iz istorije Srbije, naučnici, akademici, sveci, neće poštedeti ni celokupnu srpsku kulturu, pa čak i jezik, pozivajući se na frazeme u srpskom koji razotkrivaju svu genocidnost Srba. I, naravno, tu su i politički lideri, pogotovo oni koji su otvoreno patriotski i suverenistički opredeljeni. Tako su recimo na meti bili Nikolić i Vučić da bi se ćurak naglo okrenuo s potpisivanjem njima vrlo milog Briselskog sporazuma, a danas se opet vratilo na kritiku Vučića jer više ne stoji tako dobro na Zapadu, ali naravno da neće niko od njih kritikovati preterano slepu proevrpsku i NATO politiku, nego onaj deo njegove kontradiktorne politike koji se odnosi na Rusiju, a vlasti će se uvek napadati oko marginalnih pitanja kao što je izgradnja neke naučnofantastične gondole koja treba da poveže Novi Beograd s Kalemegdanom ili izgradnja nekakvih barjaka od 50 metara i oko sličnih propagandnih akcija vlasti za koje u startu svako iole inteligentan zna da od njih neće biti ništa.
No, kad smo kod ovog selektivnog kritikovanja vlasti, možda će se neko zapitati odkud iz drugosrbijanskih krugova toliki žal i gotovo očaj zbog konačnog pada Mila Đukanovića. Prvo, ne zaboravimo da je Milo proglašen za ličnost godine dnevnog lista „Danas“ kad se posvađao s Momirom i zacermentirao se na vlasti za narednih 25 godina, uprkos tome što je za vreme rata praktično predvodio paravojne, dobrovoljačke crnogorske snage koje su kidisale na Dubrovnik i okolinu i nemilosrdno pljačkale šta stignu. Drugo, ne zaboravimo da se Milo odavno odvojio od svega srpskog, pa i od same Srbije. Treće, ideološki je Milo i stasao uz Drugu Srbiju kad je shvatio da globalizam neće tako brzo sa političke scene i da će mu mnogo bolje biti u neoliberalnim kolicima. I na kraju, padom Mila je doveden u pitanje i njihov opstanak na sceni jer je pao upravo zbog prevelikog i neumerenog udara na Srbe i SPC.
Na kraju, gde su drugosrbijanci danas? Svuda oko nas, u ne mnogo velikom, ali u otprilike istom procentu kao i uvek, nevelikom ali glasnom. S tom razlikom što se više ne zovu Druga Srbija nego Građanska Srbija, što je od samog početka stajalo kao rezervno ime (Građanski savez Srbije).  A ko su oni i kako ih prepoznati? E to je već malo teže pitanje jer je danas politička situacija takva da je kolebanje veće nego ikad. Ne samo među njima i onih koji s njima koketiraju, nego u svim političkim krugovima. A oni koji od takvog razmišljanja i ponašanja imaju direktne koristi sve su ređi, te je otimačina za danas retke evorpske i američke fondove zapravo gloženje, tako da su u situaciji zvanoj „mala bara puna krokodila“, uostalom, kao i svi, ali iz drugih razloga. Zbog toga su „građanisti” danas ekstremniji i više spremni na sve nego ikad. Nije problem drugosrbijanaca u njihovom mišljenju. Zašto bi i bio kad svako ima pravo na drugačije mišljenje? Problem je u isključivosti i onom što mnogi nazivaju autošovinizmom. Mnogo puta su me stranci pitali kako je moguće da u Srbiji postoji tako organizovana grupa ljudi koja direktno radi protiv Srbije. Uvek im odgovoram da su za to najviše krive upravo vlade zapadnih država koje od samog početka sukoba u SFRJ ne samo da favorizuju stranu suprotnu od srpske, nego je i veličaju, makar pred njihovim očima vršila zločine neverovatnih razmera. Jer onaj kome se nanosi nepravda ima pravo da bude revoltiran, a onaj ko hoće tu nepravdu nekako da izbegne, jednostavno će se skloniti, ali neće propustiti da se o to malo ogrebe.

Pavle Ćosić
U Beogradu, 16. 10. 2020.
 

СПАСИМО СРПСКИ ЈЕЗИК: Култура изражавања и језичке заблуде

Ово је пародија на сличне табеле. Апсолутно ништа у њој није тачно. Без обзира на то, сасвим је очекивано да буде масовно подељена на интернету, највише преко друштвених мрежа.
Овај експеримент је рађен за потребе издања књиге "Највеће заблуде у српском језику".

Култура изражавања  (Саставила Владислава Милер из Удружења Црвена Мучионица)

–        Priče se pričaju, jezikom se govori.

–        Motivišu se ljudi, a pisma se pišu.

–        Drva se slažu, a ljudi su saglasni.

–        Odlaže se odeća, a sastanci se odgađaju.

–        Ne može nešto da para uši jer uši nisu čarape.

–        Preko livade se gazi, a ne preko 50 ljudi.

–        Novca može biti mnogo, a dosta je uzvik nestrpljenja.

–        Po tebi šetaju mravi, a po tvom mišljenju tako ne bi valjalo.

–        Na televizoru je časovnik, a na televiziji se gleda program.

–        Deru se zečevi, a ljudi viču.

–        Stojiš ispred škole, a govoriš u njeno ime.

–        Skoncentisati je za one koji misle da postoji skoncentracija.

–        Tvoje puno hvala mi treba koliko i prazno hvala.

–        Srpska rečenica ne počinje ni sa Pa ni sa Jer, osim ako nisu Pančevo i Jermenija.

–        Svinje su debele, a knjige su obimne.

–        Sat vremena! Jok nego je sat krompira!

–        Još uvek! A manje uvek?

–        Ne može nešto da bode oči jer oči nisu dupe.

–        U Subotici si se desio, a tamo ti se nešto lepo dogodilo.

–        Pukla je daska, a bruka se pročula.

–        Kuće se ruše, snovi se prekidaju. (Nisu snovi kuća da se ruše).

–        Lopta se hvata, značenje se shvata.

–        Ne mešaju se babe i žabe nego supa i gulaš.

–        Ne cveta ljubav nego hrizanteme.

–        Ne može jelo biti lepo nego ukusno. Lepo je cveće.

–        Ne duvaju se svećice nego vutra.

SZO UPOZORAVA: MASKE SE SVE VIŠE KORISTE U SVRHU ZAVOĐENJA! Neke žene se obogatile! NIKAD U ISTORIJI TOLIKO NASAMARENIH KAD SU PRVI PUT VIDELI NEČIJA USTA!! (VIDEO)

Njuork, Pariz, London, Moskva, Šangaj, Beograd, Tirana  – U najnovijem izveštaju koji je Svetska zdravstvena organizacija podnela Ujedinjenim nacijama, ističe se da je broj onih koji nose masku, kao zbog korone, a zapravo da bi nekoga zaveli i tako naveli na greh, u sve većem je porastu. 
Kako se navodi u izveštaju, povećanje broja onih koji nose masku je u odnosu na prethodnu godinu veći od 12.000.000 (dvanaest miliona puta), što bi u procentima iznosilo čitavih osam milijardi posto!



Ovim trendom su podjednako ugroženi i žene i muškarci. Zabeležen je i porast pornografskih filmova i ostalih skarednih sadržaja na temu maski, a da je stanje alarmantno, pokazuju i reakcije većih svetskih sila. Nemačka predlaže vizire umesto maski, dok je Amerika na stajalištu da ih jednostavno treba skinuti pa da svako pokaže svoje pravo lice. Britanci, Rusi i Kinezi su po običaju suzdržani, mada i oni pokazuju znake nervoze. Primera radi, u Šangaju i prostituke nose maske. Isto važi i za Seul.

Veprovina na burgundski način

Evo još jedne varijacije na temu boeuf bourguignon, odnosno sanglier bourguignon, što je neka vrsta gulaša ili paprikaša. Sve su to slična jela samo se razlikuju od regiona do regiona. Ova francuska varijanta je prava energetska bomba, i kalorijska, ali mnogo je dobro.

slika br1. Foto Milanka Zonić

Dakle, ovo se od klasičnog bef burginjona razlikuje samo u vrsti mesa, a i u malim mojim intervencijama.
Evo šta nam treba, nemojte se odmah uplašiti

– Meso divljeg vepra. Ima da se kupi u većim marketima smrznuto. Može i bilo koja druga vrsta divljači, ali pošto Asteriks i Obeliks najviše vole veprove, a i žive nedaleko, bolje baš divlja svinja. Oko 400 grama. Obično se to zamrznuto prodaje od buta.
– Oko 150 grama slanine, iseckane– Crni i beli luk– 1 veća šargarepa
– Začini. Ovde sam stavio sveš peršun, mirođiju i list celera i malo na sitno iseckanog korena. 
– Pola litra crnog vina, nekog malo boljeg
– Špargle
– Vinegret sos
– Kapri i kiseli krastavčići
– Za zapršku dve kašike brašna i malo aleve paprike

slika br. 2. Foto: Valerija Mitrovski

Priprema

Počinje onako klasično, propržite luk na maslinovom ulju, dodate iseckanu šargarepu pa odmah zatim i meso. Odvojeno u drugom tiganju na malo maslaca propržite slaninu i zatim je dodajte u jelo. Najbolje je to spremati u nekom većem, dubljem tiganju. Mešajte i kad vam meso deluje dovoljno proprženo, skinite s vatre i u onom istom tiganju od slanine napravite zapršku. Odmah je dodajte u jelo i nastavite s kuvanjem dolivajući crno vino. Vodite računa da ne bude bilo koje, jer loše vino može uništiti ceo projekat. Ako je neko u trendu i voli malo slađa jela, može i neko desertno vino. Stavite začine, prvu turu, drugu ćete dodati na kraju. Tad i posolite i pobiberite. Obratite pažnju da ne presolite zbog slanine.

Ovo jelo je praktično gotovo. Samo treba ostaviti da se krčka oko dva sata (neki kuvaju i duže, zavisno od mesa), uz dodavanje vina i povremeno mešanje da ne zagori.
Pošto je ovo puno svih vrsta masnoća dobro dođu kiseli krastavci i kapri. Takođe i špargle koje ćete obariti i poslužiti uz vinegret sos, ovaj put s malo više sirćeta. I beli hleb, najbolje baget, da pokupi svu tu masnoću i da se ravnomerno rasporedi. A dobro je i za močanje. Špargle je kod nas teško naći i sad u sezoni i obično su besmisleno skupe, ali ima ih kod malih proizvođača koji dolaze na kućnu adresu. Možete ih naći na FB grupi Mali proizvođači Srbije.
Ovo jelo se dugo kuva i jede polako. Omamljujući miris kombinacije ovih sastojaka otvoriće vam apetit mnogo ranije pa slobodno nešto grickajte dok kuvate.
Uz to najbolje poslužiti crno vino i hladnu vodu. Sve to treba da bude rustično, opušteno, mirno, da se hasa sa uživanjem. Vidite na slici i ovaj čeri paradajz pomešan s mirođijom i bosiljkom. Može i neka salata pride.
E pa nek vam je sa srećom. Ako sam nešto zaboravio, dopisaću kasnije.

Štrajk glađu ispred Skupštine, 11-12. maj 2020. Bliski susret s Boškom O...

Продужен Корнетов Конкурс за најбољу омладинску бајку деценије

Представљамо вам једног од кандидата са Конкурса за најбољу омладинску бајку деценије, који је ове године први пут расписао ОУР Корнет. Аутор је засад непознат јер су пристигли радови шифровани и биће представљен након проглашења победника које је са 30. априла 2010. померено до даљњег. Своје радове и даље можете слати на адресу our.kornet@gmail.com, а једини услов је да замолите неког пријатеља који не намерава да учествује на конкурсу, да пошаљете са и-мејл адресе те особе и да у називу поруке пише: ЗА КОНКУРС.

Братић

Дали су му име Братић зато што је био мањи од своје сестре кад се родио. Сестри су дали име Сестра јер је била већа од брата који се тад још није био ни родио. Ово је уједно последњи пут да се сестра Сестра у овој причи спомиње. Родитељи су му били мало шашави, али пре свега фини и добри људи, увек спремни на шалу. Мајка је одмах похитала да га фотографише и постави на Инстаграм, а отац му подари четкицу за зубе и магнет. Одлазећи у оближњу продавницу широке потрошње, Братић се спријатељио с великим и снажним крекером Жиком који је проводио сате и сате дувајући у чудну свиралу. Жика се пак дружио, а понекад чак и пријатељевао с једном прекрасном крофном, и природно је да нема ничег чудног у томе што ју је Братић сусрео и што га је одушевила њена лепота и доброта. Крофна се звала Таљатела и једнога дана му је поклонила чаробну крпу по имену Тањирчица.
 
– Са овом крпом обрисаћеш шта год зажелиш  – рекла му је. – Она ће те чувати од сваке опасности и покораваће се само твојим мислима.

– Братић јој захвали из свег срца и одважно дојаха насред Трга републике на прелепом белом магарцу који се звао Ласта. Када су га родитељи видели како слободно галопира, забранили су му да одлази у град и у продавницу, и то чак и у ону нижег степена потрошње. Жалостан, дечак се запутио на трг, где је срео два чудна кокосова ораха који су га позвали да крене с њима у потрагу за баснословним шлагом сакривеним у неком солитеру на спрат.

– Ево солитера! – повикали су кад су стигли.

– Ако нас будеш слушао и ако будеш умео да се држиш за уши и скакућеш, постаћеш неизмерно глуп.

– Шта треба да радим сем да вас слушам и скакућем тако ко будала? – упитао је дечак и већ је видео себе како га сви гледају из сажељења и збијају шале на његов рачун јер је глуп.

– Буди сутра после заласка жуманца на овом истом месту – рекли су му. – За остало ћемо се ми постарати.

Рекавши то, опростили су се са њим, рекли "ћао" и запутили се у непознатом правцу. Братић је остао сâм, сањарећи о неизмерном шлагу, али га је умилан глас крофне Таљателе тргао из сна.

– Братићу, како то да још ниси код куће? Врати се одмах и #ОстаниКодКуће, мајка ти је забринута.

Братићева мајка је иначе била веома лепа и образована жена. Велико образовање је стекла на Харварду у Америци где је постала доктор за шећер и мед, на тему "Употреба лабудовог пера у сврху креативног писања за децу и девојчице".

Дечак јој узврати да ће убудуће моћи да живи ван родитељског дома и куће, да ће постати веома глуп и чак купити себи раскошан солитер на спрат са шлагом и маслацем, а ако успе да претекне, можда и са пуно лептирића и марамица. Крофна га упозори да пази шта ради и најзад га наговори да се врати мајци. Али Братић није могао да се ослободи помисли о неизмерном шлагу, и следеће вечери, као што је било уговорено, отишао је на састанак са она два тајанствена кокосова ораха. Два нова пријатеља одвела су га до солитера и затим га подигоше на симс од прозора. Упозорили су га да остане тамо док они не набаве једну велику пертлу од олова да би се спустио до подрума у коме је сакривен шлаг. Братић их је чекао немарно звиждући и певушећи хитове једне познате васпитачице, сликарке и певачице из Срема. Није прошло ни неколико тренутака, а пред њим се нађе добра крофна у жељи да га упозори да ту ничег нема, и да се чува оних непознатих кокосових ораха. Тачније, прошло је неколико тренутака, можда чак и десет, али то за ову лепу причу причу није од нарочитог значаја. Но, чим је чула бат кокосових корака, крофна је ишчезла. Нестала из чиста мира. Братић се спустио низ оловну пертлу и нашао се у одаји чији је под био прекривен кристално белим шлагом и драгим грумењем од маслаца. Дуго је Братић пузао уз пертлу и низ пертлу, све док није покупио последњи залогај.

– А сад ми дајте мој део – рече оној двојици.

Али уместо да одрже обећање, они отргну пертлу и оставе Братића на симсу. Тако је јадни Братић, онако подгојен од свег тог силног шлага и маслаца, остао сам и није могао ни на који начин да сиђе. Започео је на сав глас да дозива Таљателу, родитеље, свога магарца Ласту, али нико се није одазвао. Сав очајан, бризнуо је у смех. И управо кад се решио на скок, макар при томе сломио руку, зачу весео звук тромбона. Био је то његов пријатељ Жика! Крекер Жика! Он га је узео у своје необично снажне рупе и рекао му:

– Крофна ми је јавила да си запао у невољу… Лажови су пронели гласине – јер она двојица су били обични препредени лажљивци – да си покрао сав шлаг из солитера. Због тога су ухапшени твоји родитељи и биће осуђени ако се пре зоре не пронађе сав украден шлаг и задњи драги грумен од маслаца.

Братић му је предложио да пођу за лажљивцима који су сигурно побегли у Срем, али крекер је смислио други план. Братић ће се на Ласти вратити у град и рећи истину стражарима. За то време он ће отићи у Срем и протурити гласове да је Братић осуђен. Уверен да им не прети никаква опасност, лопови ће се вратити у град. Крекер је напоменуо да је то такође једна гнусна лаж, али и да је то најбољи начин борбе против лажова, служити се њиховим сопственим оружјем.

– Тада неће бити тешко да их ухватимо – закључио је крекер.

Братић скочи на свога магарца и држећи се за његову бујну гриву полете као мрвилица за веш. На градски трг стигао је управо кад су стражари читали родитељима пресуду.

– Станите! Повика дечак. – Моји родитељи су невини. Капетан страже саслушао је његову причу са доста неверице. Међутим, ускоро је стигао и крекер, али не сам! Чврсто везани пертлама од гвожђа, за њим су ишла она двојица ораха. На зачељу те бизарне и чудне мале поворке ишла је и лепа крофна Таљатела. Братићеви родитељи одмах су ослобођени и стражари су отишли по шлаг и маслац који су лажљивци сакрили у Братићевом стомаку. Он и крекер добили су многа одликовања и свечане папирнате марамице за бал, а гала свечаност поводом хапшења лажова трајала је три дана и три ноћи. Нико није спавао. Ту се лумповало без престанка. За то време чувари у свечаном руху и свечаним заштитним маскама водили су везане лажове и показивали их грађанкама и грађанима. Овај призор привукао је пажњу скоро целог републичког царства, тако да су њему присуствовали и бројни инсекти и виђени политичари, укључујући и најзнаменитије бубашвабе.

Сви су зажелели да добра и лепа крофна остане да живи у граду. Међутим, ту жељу она није могла да им испуни јер је крекер запросио њену ногу и предложио јој да се настане у гарсоњери поред града.

– Зар ме напуштате? – упитао их је Братић.

– Не, драги мој глупи Братићу – одговори му Таљатела – кад год зажелиш, можеш доћи к нама… Увек ћемо имати спремну чаробну крпу за тебе, тенду, настрешницу, сено, цвеће, поезију и магарицу за Ласту. До скорог виђења! Братић се попне на свога магарца, ухвати му се за белу гриву и махну им руком у знак поздрава и ноздрва, што је учинио не скривајући сузе, а његови драги пријатељи замакоше у магнет за зубе који је Братићу поклонио отац кад се родио.

(крај)

Како настају језички митови

Језички митови се испредају као бајке, легенде, па чак и као неке свете и непорециве мудрости. Оне имају и ту тежину. Кад једном у њих поверујемо, а то се догађа још кад смо деца, тешко ће нас ико касније разуверити да нису истините и да су нас целог чивота учили погрешно. Не тако давно се група младих лингвиста са Института за српски језик изборила да у оквиру акције „Негујмо српски језик” стави на  плакате да ЦЕЛО ВРЕМЕ и ЗАДЊИ ПУТ нису неправилни облици. Ово је изазвало безмали шок у јавности, поготово кад се појавило и у штампи. Друштвене мреже су почеле да деле овај текст у неверици, језичке групе и форуми су узаврели. Један од коментара оних који никако не могу да поверују у ово био је: „Немогуће је и не уважавам никакву аргументацију кад су ме и у школи и код куће учили да је то погрешно”.
Управо у томе и јесте највећи проблем с овим заблудама – што се уче у школи и то често и од професора српског којима је то струка, а и они су то научили у школи или код куће кад су били мали, него није имао ко да их демантује кад су дошли до факултета. Наиме, универзитетски професори ове проблеме сматрају неважним и углавном их заобилазе.
А како настају ове легенде? Углавном као и све друге, кроз народна предања, а преносе се доскочицама и узречицама. У оба наведена примера, наводе се доскочице као аргументација. За задњи пут се говори да не може тако да се каже јер не постоји предњи пут, а за цело време да не може јер време није неки предмет па да буде цело. Ево још неколико сличних доскочица које доводе до језичких митова и заблуда: Дрва се слажу, а људи су сагласни; Зечеви се деру, а људи вичу; Како може ужасно добро кад је ушас лош?; Не може пуно хвала јер нема празно хвала... Има их још много, али доста засад.
У свим наведеним примерима разлог настанка ових заблуда је у непонавању чињенице да скоро све речи имају више значења. Дакле, занемарује се постојање полисемије или вишезначности. Угледни лингвисти Лори Бауер и Питер Траџил у својој књизи „Језички митови” (1998) у првом поглављу ове сад већ култне књиге наводе управо овај проблем – занемаривање полисемије, под насловом Значење речи може бити само једно. Ето још једног мита у виду доскочице.
Цело значи исто што и читаво, па ако може читаво време, зашто не би могло и цело? Осим тога, за оне којима то није довољно, питање: Зашто може да се каже цео дан, целе ноћи, цео месец и целу годину а не може цело време? Убеђивање од стране угледних лингвиста да задњи у значењу последњи није погрешно, да се ради о уобичајеном преношењу значења, трају већ скоро читав век, али то ништа не помаже јер је народно предање увек јаче од свих аргумената. Да, дрва се слажу, али слажу се и људи ако су сагласни. Глагол слагати се такође има више значења, а ово за људе је чак и чешће у употреби и скоро да је невероватно да је и ова легенда заживела. Наравно да можемо да се слажемо поготово кад смо сложни. Зечја кожа се дере, да, али деру се и људи кад се наљуте или кад је то потребно због буке. И овај глагол има много значења и питање је зашто му је легендом ускраћена баш ова употреба. Ваљда се неком учинило да је непримерено да се људи деру. Наравно да може пуно хвала и чак је врло пожељно. Пуно овде чак и нема придевску него прилошку употребу тако да ово поређење с празним потпуно маши поенту и готово је несхватљиво да људи с дипломом то не примећују. Испада да не разликују врсте речи. Узгред, пуно значи исто што и много, тако да ни много хвала није погрешно, као што неки тврде. Ужасно леп погодак! Зашто не? Колоквијални говор и жаргон, али и стандардни језик, често се служе негативним значењима да би појачали позитивна. Исто као језиво лепе очи, или у жаргону изрази страва, мрак и лудило за нешто много добро. Али добро, ово не мора бити прихваћено јер жаргон није део стандардног језика. Само скрећемо пажњу како до ове појаве долази.
За крај, морамо се извинити свима онима које је овај текст изнервирао, ако су уопште стигли до краја. У реду, не морате да верујете да сте подлегли језичким митовима, знам да их је тешко избацити из главе и поверовати да су вас сви ти јаки ауторитети као што су учитељи, наставници, професори и родитељи целог живота наопако учили, али вас молимо да не понављате њихову грешку и да и ви своју децу учите погрешно.

Објављено у часопису „Језик данас” марта 2016.

Šta je šaflok

šaflok m (nem. Schraubstock) - bravarska stega, stega, škrip reg., mengele reg., šraftrok reg.m preša reg.

Nelogičnosti i nedoslednosti u PMS2010. u vezi s pisanjem prefiksalnih jedinica ili početnih sastavnica stranog porekla (foto- i auto-)

Autoput Miloš Veliki, otvoren avgusta 2019. po starom pravopisu

Ovde ćemo se zadržati samo kod auto- i foto-
U pravopisu je došlo do izmene da se više neće pisati automehaničar i fotokopiranje spojeno kao što smo odavno navikli. Normativisti su do ovog zaključka došli razdvajuajući po značenju ove sastavnice. Ova izmena je načinjena da bi se razlikovale prefiksalne jedinice auto- u značenju samo- (kao autoimun, autogol), od auto- od automobil, valjda s pretpostavkom da postoje ljudi koji misle da je automehaničar čovek koji popravlja samog sebe. Da zbrka bude veća, po istom pravopisu se autostrada i autodrom pišu spojeno, a auto-put s crticom, iako smo i na autoput odavno navikli. Tako će isto bez ikakvog objašenja biti fotografski spojeno, a foto-kopiranje sa crticom, pa čak i foto-aparat. Uz to ide objašenje da se foto- razlikuje u značenju svetla (fotosinteza) u odnosu na osnovicu fotografija, a u oba slučaja se odnosi na svetlo i etimologija je ista. Uostalom, zašto se onda ne piše foto-grafija?
Drugim rečima, radi se o bespotrebnom komplikovanju, nedoslednom razmišljanju i vređanju inteligencije govornika. Isto tako, kao cilj se ispostavlja da svi oni koji ne razmišljaju kao oni koji su ovo smislili budu proglašeni nepismenima. Ili makar funkcionalno nepismenima. Ali tu je famozna kampanja Negujmo srpski jezik, koja će nas prevaspitati i naučiti kako se kaže. Već vidim bilbord koji će krasiti celu Srbiju i na kom će pisati: Fudbaler je dao autogol, a auto-mehaničar je popravio motor.
Pa ko shvati shvati.

Objavljeno na grupi Naš jezik 3. 12. 2016.

Kraftwerk propo