Fašistički poziv na linč Pavla Ćosića

Piše: Pavle Ćosić

Kako „E-novine“ organizuju hajku na ljude

Fašistički poziv na linč Pavla Ćosića

Na portalu „E-Novine“ koji uređuje i piše skoro sve tekstove Petar Luković zvani Pera Etiketa, u ponedeljak 16. jula 2013. godine osvanuo je otvoreni poziv na linč Pavla Ćosića, koji je i ranije u krugovima bliskim samozvanoj Drugoj Srbiji proglašavan za fašistu. U ovom tekstu je nazvan nacistom.

Ali to, naravno, nije sve. Luković u svom prepoznatljivom maniru, u tekstovima koje štancuje svakodnevno i koji su svi od slova do slova skoro potpuno identični, i koji u svakoj rečenici moraju da sadrže reč fašizam i njegove derivate u vidu raznih prideva, priloga, zamenica i brojeva, kao da je to neko pravilo, ne zaustavlja se samo na tome.

Kao povod za ovaj tekst poslužio je telefonski poziv Nataše Kandić, bivše direktorke Fonda za humanitarno pravo, u kojem ga je ona zamolila da svojim britkim stilom reaguje na lažnu vest objavljenu u satiričnoj rubrici u „Pečatu“ pod nazivom „Agencijske vesti po izboru Pavla Ćosića“. Ova rubrika izlazi oko četiri godine i pojavljuje se u svakom broju ovog magazina. Zašto je Luković angažovan da pozove na linč Pavla Ćosića baš zbog ovog teksta, nije teško zaključiti. Na meti satire našla se gospođa Kandić koja je pretpostavila da će zbog ovog teksta neko da je ubije. Međutim, možda je nekom nejasno zašto bi je ubijao (a Luković vrcavo doda je „i silovao“) baš zbog ovog više nego očigledno šaljivog teksta, a ne zbog ozbiljnih saopštenja koja je ona ranije kao direktorka Fonda potpisivala i koja su bila neuporedivo gora i sramnija od ove šale. Zato što je ona saopštenja potpisivala ona sama, a ovo je pisao neko drugi, pa pošto ta bratija nije u stanju da istrpi ni najbenigniju šalu na svoj račun, obračunava se najtežom medijskom artiljerijom, upravo svojstvenom fašizmu i nacizmu. Lepljenjem etiketa, pozivanjem na mržnju i na linč. To je klasična hajka na ljude kakvu Nataša Kandić i Petar Luković sprovode već decenijama, a da im u gradu u kojem žive nije pala dlaka s glave. Naprotiv, setimo se kako je Nataša Kandić hvalila što je razvalila šamarčinu nekom kosovskom Srbinu na nekom mitingu pošto se i on šalio na njen račun.

No, da se vratimo na Perin tekst iz E-novina. Evo šta još piše o Pavlu Ćosiću u njemu: Fašisti raznih boja i oblika postali su vrlo nervozni; u zanimljivom političkom trenutku nakon potpisivanja Briselskog dogovora i dobijanja datuma za pregovore za ulazak u EU – ostalo im je samo da bacaju drvlje i kamenje na svoje ideološke neprijatelje, služeći se onim što najbolje znaju: podmetačinama i lažima. To je podnaslov ovog teksta koji se inače zove “Fašistički poziv na linč Nataše Kandić”.

Pera ladno misli da smo dobili datum za pregovore! Da li misli ili seje laži, drugo je pitanje. Pre će biti da je ovo drugo, ali o novinarskoj etici Pere Lukovića ne treba posebno govoriti.

Dalje: Tako se pre nekoliko dana na stranicama ultranacističkog tjednika „Pečat“ (čiji je glavni urednik Milorad Vučelić, nekadašnja desna medijska ruka Slobodana Miloševića) pojavio tekst koji bi teoretski trebalo da bude humoreska/kozerija ili desničarska satira, potpisan od strane nesrećnog Pavla Ćosića, samozvanog književnika, koji je uobrazio da je duhovit. Prenosimo, u originalu, ovu fašističku pošalicu, sa „Pečata“. 

Istina, na ovu lažnu vest upecali su se neki opskurni srbski portali na koje se Luković i poziva. Likujući, naravno, jer to je najjači dokaz za četništvo i fašizam.

Ispod teksta iz “Pečata” ide fotka Pavla Ćosića skinuta sa interneta (a da sve bude apsurdnije, ova fotografija je snimljena prilikom jedne humanitarne ekološke akcije u Obrenovcu), a ispod fotografije očekivani potpis za sliku: Nacista koji veruje da je duhovit: Pavle Ćosić, autor SS-pošalice.

Pera Etiketa nastavlja, pošto ovo očigledno nije dovoljno, valjda je Nata naručila određen broj slovnih znakova: “Opštepoznato pravilo da nacionalisti, nacisti, vajne patriote, desničari i fašisti s četničkim prefiksom – baš nisu u ljubavi sa inteligencijom, pokazalo se onog trenutka kad su, poverovavši u laž, počeli da šalju komentare, uvereni da je ova kretenska humoreska – gola istina.”

Moramo se zapitati zašto Pera baš toliko insistira na fašizmu i nacizmu. Nekad, do pre samo godinu dana, on je ove atribute koristio samo jednom u svakoj rečenici, a iz ovog teksta vidimo da i u najkraćoj rečenici on to koristi najmanje dva puta. Logično, pošto su te etikete, kao i sve druge, sklone inflaciji. Za godinu dana možemo očekivati da će se pojavljivati praktično samo ove dve reči u svim tekstovima. Otprilike ovako: „Nacistički fašista četničkih boja sklon nacizmu i fašizmu koji se na klerofašistički način ponaša u maniru nacizma sa fašističkim predznakom, dokazani nacista Taj i Taj, imao je danas fašističko-nacistički somnabulni verbalni nacistički incest”.

Mislim da odgovor na ovo pitanje zašto Pera toliko insistira na nacizmu nije težak. Zamislimo da je danas 1941. godina, da Hitler sa svojm superiornom vojskom hara Evropom pod parolom “Ujedinjena Evropa”. Srbija potpisuje Trojni pakt, izbija državni udar, kraljevska porodica se beži u London i Srbija je okupirana. Šta mislite, na čijoj strani bi bili Petar Luković i Nataša Kandić? Na starani moćne Nemačke ili na strani otpora okupaciji male Srbije u kojoj mahom žive Srbi?

Za kraj, kad već posle toliko godina, makar i na ovakav način stupam u kontakt s Perom, želim da mu poručim da mi još uvek duguje honorar od poslednjeg broja počivše “X Zabave”, a i kad smo već kod silovanja, da ga podsetim da je Nela Šukara mesec i više dana prolazila kroz pakao posle Perinog pokušaja da je siluje u zaključanoj prostoriji u redakciji „X Zabave“.

Svi znamo zašto je kulturi teško, ali ne smemo da kažemo

S velikim stvarima treba biti oprezan. O njima je uglavnom poželjno ćutati upravo zato što su velike. Nema ničeg novog u tome da se dizanjem svog glasa protiv nečeg velikog i nečeg što je velika zajednica prihvatila kao neku vrstu tabua, naročito ako je ta zajednica tzv. Svetska zajednica, možete vrlo lako naći u prilično nezgodnoj situaciji. U otvoreno totalitarnim režimima se takve stvari rešavaju lako, pa i vi znate na čemu ste. Ako se zamerite vlastima i opšteprihvaćenom državnom stavu, vi lepo idete u zatvor. Po prilici na dugogodišnju robiju. Makar znate na čemu ste.
U savremenim demokratijama stvari stoje mnogo složenije. Vi imate pravo da izrazite svoje mišljenje i da zbog toga ne budete kažnjeni direktno zatvorom ili makar gubitkom posla, ali zameranjem sistemu i njegovoj lažnoj opoziciji, na vas se prilepljuje etiketa koja itekako može uticati na vaš položaj u društvu. Svi mi koji smo bar donekle u javnom životu, imamo prilepljeno nekoliko etiketa. Neke su nam prilepile vlasti, neke opozicija, neke lažna opozicija. Po pravilu te etikete nisu pozitivne. Niko vam od tih dušebrižnika neće prilepiti etiketu (odnosno čip, kako to neki zovu) na kojoj će pisati „Dobar čovek“, „Pošten“, „Radan“, „Nenametljiv i fin“. Etikete su uvek rđave i kreću se od benignih tipa „Jadnik i ludak“, „Debil“, „Narkoman“, „Pederčina“ do vrlo ozbiljnih i radikalnih zbog kojih ćete iz društva biti praktično izopšteni, kao što su „Nacionalista“, „Ultranacionalista“, pa čak i omiljena etiketa u pojedinim krugova prozapadnih fanatika „Fašista“, „Klerofašista“, „Nacista“ i sl. Sve ove etikete zapravo su plasirane iz jednog centra moći, jedinog centra moći koji trenutno vlada ovim svetom, i to radi vrlo uspešno, iako beskrajno pokvareno.

Ovaj pomalo dosadan i prežvakan uvod bio je nažalost neophodan za tekst koji sledi. A tema je kultura. Bura oko situacije u kulturi digla se više nego ikad. Bar koliko se sećam. Kulturni radnici i delatnici našli su se u takvoj situaciji da čak iz očaja organizuju protest na centralnom trgu u Beogradu. Taj protest je sklepan zbrda-zdola, direktni inicijator je bilo Udruženje dramskih umetnika, a pridružilo se još 4-5 umetničkih udruženja i asocijacija. Rezultati tog protesta su minorni, naročito zato što su postavljeni neki potpuno nerealni i skoro apstraktni zahtevi, ali je makar ostalo ubeleženo da je taj protest održan. U datom političkom trenutku samo su vlasti mogle da trljaju ruke zbog tog protesta jer se pokazalo da kulturni radnici nisu sposobni da se dobro organizuju i zadaju vlastima makar mali udarac.

Kao odgovor na taj protest, samo nedelju dana kasnije, Skupština Srbije ukinula je sva sredstva (i to jadna i bedna) za obnovu Narodnog muzeja, a sam ministar kulture je toliko likovao da je podržao zahteve sa tog protesta.

Dobru lekciju iz organizovanja uličnih protesta kulturnjacima su održali naučni radnici. Neuporedivo bolje osmišljen protest imao je i neuporedivo više entuzijazma, a svako ko se imalo bavio uličnim protestima mogao je lako da zaključi zašto je i kako do toga došlo. Jednostavno, naučnici su imali realnije i objektivnije zahteve u koje su svi poverovali. Na protest se odazvalo barem pet puta više ljudi, organizovana je i šetnja kroz grad (koja je na ovom umetničkom protestu iz neznanih razloga izostala) i da nije bilo čvrste ruke koja je amortizovala opšte nezadovoljstvo, lako je moglo da se dogodi da dođe i do ispunjenja glavnog zahteva protesta – do smene ministra prosvete i nauke. Ipak, veliki deo zahteva naučnih radnika je ispunjen.

No, da se vratimo na kulturu i umetnost. Za juče je Ministarstvo prostora, umetnička trupa koja deluje u okviru Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije, organizovalo novi vid pritiska ispred Ministarstva kulture, javnu tribinu koja bi trebalo da odgovori na sledeća pitanja:
Da li je moguće uticati na poboljšanje uslova rada u kulturi i kako? Koji je ključni razlog ovog lošeg stanja i koji je prioritet u njegovom rešavanju?

U samom pozivu je postavljeno još nekoliko pitanja, ali za „ono veliko“ najavljeno u uvodu, biće dovoljna ova dva. Odnosno, biće dovoljno samo jedno, ovo drugo. Na prvo svi znamo odgovor: Ne! Ne u ovoj političkoj situaciji.

Odgovor na drugo pitanje isto svi znamo, ali kao da se niko ne usuđuje da izgovori, a ne usuđuje se upravo iz razloga što oko velikih stvari treba biti oprezan. Bojimo se etiketiranja.

Biću jasan: Ključni razlog u lošem stanju u kulturi je katastrofalna politika koju već dugi niz godina vodi Srbija. To je politika potpunog povlađivanja Evropskoj uniji kao svetinji i jedinom izlazu iz krize.

Neverovatno! Pa krizu je proizvela upravo EU! Zar smo zaboravili? Godine 2008. EU i Amerika proglasile su Svetsku ekonomsku krizu (tad naivno nazvanu „Svetska kreditna kriza“). Ovo je koincidiralo s promenom vlasti u Srbiji te je nova vlast nagli ekonomski sunovrat, koji je bio neuporedivo veći nego u bilo kojoj zemlji u regionu, pa i u celoj Evropi, pripisala to sve Velikoj svetskoj ekonomskoj krizi. A pritom, ta svetska ekonomska kriza uopšte nije bila svetska nego samo kriza unutar SAD i EU. Ali to je za naše političare, ali nažalost i za skoro čitav narod u Srbiji, čitav svet. Od ove krize nije bilo ni traga u čitavoj Aziji, računajući tu i Bliski istok. Nije bilo ni u Rusiji. Nije bilo čak ni u Zapadnoj Africi ni u Južnoj Americi, a posle samo dve godine više nije bilo ni u SAD ne u razvijenijim zemljama EU. Ostala je samo u većem delu Evropske unije, računajući tu i nekad vrlo snažne sile kao što su Italija, Španija ili Portugal.
Uprkos ovoj činjenici za koju znaju i vrapci na grani, Srbija je uporno nastavila stazama Evropske unije i čak promenom vlasti 2012. godine otišla toliko daleko da se reši kosovskog pitanja po najskrivenijim američkim i nemačkim željama, da se Kosova odrekne ne tražeći apsolutno ništa zauzvrat.

Pa ni to izgleda nije bilo dovoljno da u narodu sazri mišljenje koliko je taj evropski put pogrešan. Čak je i pomenuto Ministarstvo prostora u toj debati najavilo da će se žaliti nekoj evropskoj fondaciji zbog krize u kulturi u Srbiji. Aman, koga u Evropi boli uvo za stanje za kulturu u Srbiji? Da li je ijedna evropska zemlja ikada pokazala dobru volju da pruži pomoć Srbiji na bilo kom polju, a kamoli u kulturi? Ekonomski su nas potpuno devastirali raznim uslovima za kojekakve početke pregovora ili dogovore o eventualnim počecima pregovora. Industriju i poljoprivredu satrli. Šta će im jaka srpska privreda da im samo pravi konkurenciju?
Na kraju, šta će im jaka srpska kultura? Pa kome bi u Evropi odgovaralo da Srbija danas ima svetski poznate pisce, muzičare, umetnike, filmove? Imali bi stanovnici EU, to je istina, ali oni se ne pitaju ništa, kao što se ne pitamo ni mi kao građani Srbije. Građani EU treba da misle o Srbiji ono što misle već decenijama i što je opšteprihvaćeni stav – Srbija je neka zemlja dembelija pod snažnim ruskim uticajem i koja masovno regrutuje ratne zločince, ubice i kriminalce. Kakva crna kultura? Pa to u Srbiji ne postoji!
To je oficijelni stav EU.

I šta se na kraju dogodilo? Kultura je zbog neshvatljive proevropske politike, u Srbiji zaista prestala da postoji. I neće je ni biti dokle god ne dođe do radikalne promene državne politike. Kao što je uradio i mali Island kad je shvatio da od EU nema ništa drugo osim stravičnih gubitaka na svim poljima.

Srbija nije nažalost toliko mala zemlja kao Island da njeni stanovnici preko interneta direktno odluče o sudbini zemlje, ali nije ni dovoljno velika da u potpunosti bude usisana u evropsku mašinu pa automatizmu. Još uvek ima nade da razum pobedi i da se krene islandskim scenarijem.

-          — Nemojte verovati onima koji vam prete izolacijom, to je obična floskula.

-          — Nemojte verovati onima koji govore da Evropa nema alternativu, to je gnusna laž.

-          — Okrenimo se sebi, napustimo pogubnu i ponižavajuću politiku evrointegracija.
Na kraju, znam da je ova nacija još uvek rovita za ovakav način razmišljanja jer se pritisak preko medija, ali i na sve druge moguće načine, vrši na nju, ali što pre počnemo ovako da razmišljamo, makar se i ne slagali, to bolje. Naočigled svih nas EU se raspada i svi znamo da mi nemamo nikakvih šansi da uđemo u tu bizarnu zajednicu ni u narednih deset godina. Dajte da ne izgubimo toliko vremena, molim vas! Imamo priliku da već od sutra krenemo putem potpunog oporavka. Dajte da tu priliku ne propustimo.

Pavle Ćosić