Krastavci i jagode

Krastavci i jagode

Svojevremeno, valjda negde početkom 17. veka, na severu Engleske su živela samo tri krastavca. I bili su super ortaci. Miki, Steva i Jagoda. Miki je radio kao konstruktor projekata za engleske železnice, sve preko neta i skajpa, Steva je pokušavao da se probije u muzičkoj industriji, a Jagoda je bila lezbača.
Da se razumemo, u principu je nebitno za nekog kao prvu kakakteristiku navoditi seksualno opredeljenje, ali Jagoda je na tome insistirala i mi to poštujemo. To što je bila profesor na univerzitetu, gde je predavala starogrčku filozofiju, i sama je smatrala manje bitnim za nju kao Jagodu. A da se podsetimo da je Jagoda krastavac.

I družili su se, a pošto su bili komšije, uglavnom su se dogovarali kod nekog na gajbi. Ređe se događalo da zajedno negde izađu u polje ili da se druže sa ostalim povrćem po kafićima. Jedino što bi ponekad otišli na nečiju svirku, ali i to ako su znali ekipu.

U svakom slučaju, jednom Steva pokrene priču o Isusu Hristu. Nije imao pojma o njemu, njegovom životu, ničemu skoro, osim nekih osnovnih podataka. A pošto je bio Uskrs, setio se pa je pitao Jagodu i Mikija:

-         A ko je zapravo bio taj Isus Hrist o kom se toliko priča? Ono što ja znam o ovom događaju je da je on na današnji dan umro, ali na koju foru je umro ako su ga samo okačili na krst?

-         Umro je danas, ali je vaskrsao u nedelju.

-         Dobro to, ali na koju foru je umro tako brzo samo zato što su ga okačili na krst? Čuo sam da negde tamo na Balkanu ima ljudi koji nabadaju druge na kolac i oni ostaju živi i po nedelju dana.

-         Ma ne kapiraš. To je mit. Nije bitno šta je istina nego šta je ušlo u mitologiju. Nebitno je što je neverovatno.

-         Ček, a ti veruješ da je bilo tako?

-         Ne verujujem, ali šta ima veze? Bitna je tradicija.

-         Kakva bre tradicija? Šta, sad svi farbamo jaja zbog nečega u šta niko ne veruje. Jel shvataš koliko je to debilno? OK što to ljudi rade, nego što to radimo i mi krastavci i plavi patlidžani i kukuruz i pšenica i svi... jebote, pa čak i neke vrste voća. Dunje, primera radi, isto farbaju jaja.

-         I neke vrste jagoda – napokon se i Jagoda uključila u razgovor.

-         Eto vidiš, i jagode. A zašto?!

-         Ma bre, Stevo, pusti nas na miru i uzmi dim ovog bubrega. Držim ti ga ispred nosa već tri sata!

Posle ovog momenta, nastao je priličan muk i nekako neprijatna situacija jer se Steva odjednom dokačio jedne tako relativno osetljive i pipave teme. Od ovog momenta zbog toga ovu priču treba čitati između redova jer ono što bude pisalo u redovima ili će biti jako dosadno ili će se nadovezati na ovu osetljivu priču. A
Zaista, ono što piše među redovima ponekad ume da bude zaista jako važno. Ponekad toliko važno da prevazilazi i ta priča, kao što i sami znate, ume da bude ili nešto tu kao angažovana, ili utone u samo osnovnu priču ili poruku. Za čitanje među redovima samo treba biti dovoljno vešt. Mali je broj ljudi koji je
kolotečinu same činjenice što je osnovna tema u suštini dosadna, tako da i to sve
u stanju da čita između redova. To se zapravo samo tako kaže, ili mnogi tako bar misle, ali čitati između redova nije
na kraju bude samo dosadno i ništa drugo. Primera radi, mogao bi u ovom tekstu
samo metafora. Između redova se zapravo nalazi vrlo konkretan i vrlo čitljiv tekst, samo je problem u tome što ga
da se pojavi i sam Sveti Sava, i to u nekoj erotskoj pozi. Moglo da bude i
ne vide svi. Tako je došlo do zabune da se radi o metafori. A nije. Sad ćete videti šta sve može da piše između
šokantno. Recimo krastavci s početka priče. Zamislite Svotog Savu koji se
redova. Može da piše čak i to da je totalna zabluda da ljudi postoje, pa uprkos tome što je između redova, mnogi će
samozadovoljava nekim od tih krastavaca. A lako bi moglo da se dogodi da niko,
to ne samo uspeti da pročitaju, nego će to shvatiti toliko ozbiljno da će to proširiti svima kao neku neoborivu istinu,
ni ne primeti da je ova blasfemija napisana samo zato što je ono između redova
i to samo zato što će ih ubediti da su to pročitali između redova. Shvatate li, dakle, kolika je moć čitanja između
toliko svima interesantnije i neverovatnije da će ovaj podatak potpuno
redova? Ona je toliko jaka da se na kraju ispostavlja da je neuporedivo važnija od svake druge. Jedino ono što piše
prenebregnuti.
između redova je zapravo istina. Pa zar nije to opštepoznata činjenica?
Dakle, da se vratimo na ono što je glavna poruka ovog što piše između redova – ljudi ne postoje! Čovečanstvo ne postoji. Istorija čovečanstva ne postoji. Istorija filozofije ne postoji. Čak ni ono o čemu su krastavci s početka priče pričali ne postoji. Ne postoji ni Isus Hrist, ni Pontije Pilak, ne postoji ni Uskrs, ništa bre ne postoji osim ona tri krastavca s početka priče:

Jagoda je, uprkos tome što je predavala starogrčku filozofiju u Kembridžu, donekle više stalo do peršuna. Peršun je bio njena velika ljubav još od ranog detinjstva. Čak su se jednom kao deca zakleli jedno drugom da će se, kad porastu, uzeti, da će biti muž i žena. A onda se dogodio taj čuveni pomor krastavaca na severu Engleske zbog kojeg je peršun, a misli se na peršuna Džordža Lenona, posle kog je on mislio da je i Jagoda u njemu stradala. A nije. Nekim čudom, ona je preživela i sad sedi kod Mikija na gajbi i razmišlja o Džordžu Lenonu i njihovoj priči. To je ponuka na pitanje:

-          Čekajte, nešto se mislim... Kako je moguće da Džordž ne zna da sam ja još uvek živa ako radim u Kembridžu? Osim toga, ja sam javna ličnost. Malo-malo se pojavljujem u medijima. Dajem neke izjave, pitaju me za svašta. Nemoguće da nije provalio da sam živa....

Tu se i Miki i Stale samo pogledaju i prećutnim pogledom shvate da joj kažu istinu. Uostalom, prošlo je već čitave dve godine od pomora krastavaca i čitave epizode s peršunom Džordžom Lenonom. Obojici je bilo jasno da je ovo pravi momenat da Jagodi to i kažu.
-     Slušaj, Jagoda, izgleda da je došlo krajnje vreme da saznaš istinu.

-          -     Čekaj bre, Miki, pusti mene da ispričam priču.

-      -   A šta ima veze ko će je ispričati?

-       -   Zato što ima jedan detalj koji ti ne znaš a ja ga znam.

-       -  Stvarno?! Dobro, onda ajde ispričaj ti.

-       -   Šta bre?! Ispričajte mi šta se desilo! Jebe mi se za detalje!

-        -  Ok, Jagoda... Ukratko, Džordž Lenon je mrtav. Poginuo je!

-        -  Molim?!

-        -  Da, poginuo je i to baš na Dan pomora skakavaca.

-        -  Kako?!

-        -  Tako što je uzeo sa sobom punu vreću leda i krenuo da te spasava.

-        -  Ne seri?!

-        -  Da.... i onda je usred tog haosa, dok je jurio na mesto nesreće, naleteo na džinovsku - hobotnicu koja ga je zgazila i pojela!

-        -  Ajoj – reče Jagoda i briznu u plač, ali se tu našao uvređenim Miki s pitanjem:

-       -   A šta ja tu, majke ti, nisam znao?

-       -   Pa nisi znao da je poneo punu vreću leda.

-       -   Aha - skrušio se Miki i priznao  -  Fakat, to stvarno nisam znao.

KRAJ

O pokvarenjacima

Ko su pokvarenjaci?

Pokvareni, zli, pohotni, sebični, dvolični, prepredeni, proračunati ljudi. Ovi atributi u jeziku označavaju različite osobine, ali zapravo sve znače istu stvar. Odnose se na pokvarene ljude, na hulje, na ljude bez srama i bilo kakvog morala. 
Moram odmah da se ogradim oko dve stvari. Nisam po struci psiholog i verovatno će mi neki zameriti što se ovime uopšte bavim, ali branim se činjenicom da nije potrebno završiti psihologiju da bi čovek s godinama bliskog dodira s pokvarenjacima uz malo korišćenja mozga i analitičke svesti mogao da donese zaključke.
Drugo, nisam ni na koga posebno ljut ili razočaran pa da tek sad ili odjednom pišem ovaj tekst. Jednostavno, od pre nekog vremena počeo sam da idem na bazen. Plivanje je prijatna rekreacija, naročito u lepo uređenom bazenu kad nema previše gužve, ali je kao i svaka rekreacija pomalo dosadna i onda se čovek opušteno može posvetiti razmišljanju o svemu i svačemu. Poslednji put sam razmišljao o toj sorti ljudi kojih ima svuda oko nas, negde manje, negde više, negde su pokvareniji negde manje pokvareni, ali su nesumnjivo sveprisutni. A ono što je najtužnije – dominantni su. Zato nam ova civilizacija i čitava njena istorija izgledaju kao košmar, zato što su oduvek glavnu reč vodili upravo oni – pokvarenjaci, makar bili i u ogromnoj manjini. Razume se, u životu sam upoznao mnogo pokvarenjaka pa će se neko u ovom tekstu možda i prepoznati, ali ni na koga konkretno ne mislim. Sve ovo o čemu će ovde biti reči odnosi se na sav ološ ovoga sveta.
Zašto sve gore pobrojane atribute smatram sinonimnim iako zvanično u leksikologiji oni to nisu? Zato što svako ko nosi makar jednu od ovih osobina, automatski nosi i sve ostale. 

Kako se postaje pokvaren

Kao što se vidi iz samog prideva, pokvaren se postaje. To je pridev od glagola pokvariti. Znači da je nešto ili neko moralo da pokvari onoga ko je takav, da se nije takav rodio niti je to stekao genetski. Čak tu osobinu nije stekao ni vaspitanjem. Pokvaren se postaje iz straha. Strah je ključni termin koji nas vodi do psihologije pokvarenih ljudi. Isto kao što je pokvarenost osobina koja se odnosi na sve moguće potencijalne mane ljudskog ponašanja i razmišljanja, tako se sve one rađaju iz najrazličitijih, odnosno svih vrsta strahova. Dominantan je strah od materijalne propasti, od gubitka sredstava za život i preživljavanje, zatim strah od gubitka teritorije (tako dolazi do ratova koje takođe vode pokvarenjaci), strah od gubljenja društvenog položaja, strah od smrti i, što je možda najvažnije, strah od drugih ljudi. Normalno je da strah od ljudi postoji zato što oni predstavljaju najveći problem uplašenima da će im ugroziti egzistenciju. Kod pojedinih pokvarenjaka ovaj strah je toliko izražen da se boje da komuniciraju oko sasvim običnih stvari s neznancima. Na primer, strah ih je da porazgovaraju sa seljakom na pijaci, boje se da pitaju nekoga da se u nepoznatoj sredini ne izgube, neki idu toliko daleko da ne mogu čak ni da izvade račun u banci jer nemaju hrabrosti da stupe u kontakt sa šalterskom službenicom ili službenikom, pogotovo zato što su najčešće u uniformama. A uniforme dodatno ulivaju strah kod pokvarenjaka jer one za njih predstavljaju autoritet, odnosno vlast – strah i trepet! To je toliki strah da su u stanju da se ukamene ako im policajac priđe na ulici samo da bi ih legitimisao. Poznajem popriličan broj pokvarenjaka koji tako reaguju na obične ulične kerove, kako ih nazivaju u njihovom odsustvu.
Pokvarenjak se ne postaje ni vaspitanjem. Moguće su greške u vaspitanju ukoliko roditelji previše oko svega povlađuju i ugađaju, ali ovakvo ponašanje roditelja nesrazmerno je veće u odnosu na broj pokvarenjaka. Da bi ovo ugađanje leglo na plodno tle, potreban je određen karakter, struktura ličnosti, da bi se postalo pokvarenjak, ali taj karakter je sam po sebi dovoljan da nikakvo vaspitanje ili promena u načinu vaspitanja jednog pokvarenjaka neće sprečiti da se kroz život kreće laktajući se i gazeći po leševima.
Ipak, ovo je u kontradikciji s početnom tvrdnjom da se pokvaren postaje, a ne da je urođena osobina. Na ovo, priznajem, nemam precizan odgovor, ali psihologija verovatno ima. Pokvaren se postaje u momentu oblikovanja karaktera, što je moguće da se događa još u prenatalnom periodu.

Kao što mržnja rađa mržnju – može li dobrota roditi dobrotu?

Od ovog pitanja sam zapravo i započeo razmišljanje. Nije to moje pitanje, ovo je neka dilema koja se dosta dugo provlači kroz filozofiju, literaturu i film, ali je u poslednje vreme nekako uzela maha. Moj utisak je da se pokvaren čovek, za razliku od pokvarenog bicikla ili automobila, ne može popraviti. Ovo govorim iz iskustva. Pokvareni ljudi nisu u stanju da vole, a kad ne umeš da voliš, ne možeš to da naučiš. A da ne bi bio pokvaren moraš da osećaš ljubav.  I ne samo ljubav nego i sreću. Pokvarenjaci, koliko god bili privilegovani i najčešće na takvim položajima da su praktično nedodirljivi, oni ne umeju da vole, a ne umeju ni da budu srećni. Njihova sreća ili ljubav uvek će biti kratkog veka i trajaće taman toliko dugo dok se ponovo ne pojavi strah, njihov najveći neprijatelj. A strah vreba iza svakog ćoška i protiv njega se treba boriti svim sredstvima pa i uskraćivanjem ljubavi i sreće i sebi i drugima. Jedini pravi cilj je da strah nekako bude što dalje, da se ne oseća, da ni ne zamiriše. 
Zbog toga pokvarenjaci dobrotu ne mogu ni da osete. Možete prema njima biti dobri koliko hoćete, kao i roditelji u detinjstvu im ugađati do mile volje, možete im pokloniti i dušu i srce, obezbediti im egzistenciju, čak im rasterati strah koliko god je u vašoj moći, ali oni dobrotom ne mogu da uzvrate jer ne umeju, a ni neće. To je u suprotnosti od njihovog načina razmišljanja. Oni su ljudi koji osećaju toliki strah da nikad u životu ne bi izgovorili reči „izvini“ i „hvala“ osim u šali i, podrazumeva se, iz straha! Štaviše, kad se pojavi nešto zastrašujuće, upravo ove dve reči će im najčešće biti u ustima. Oni misle da se njima STRAH rasteruje.

Pokvarenjaci i njihovo ponašanje

O ovome je ponešto već rečeno. Pokvarenjaci su plašljivi ljudi i zbog toga će se neznanaca najčešće kloniti. Suprotno tome, kad namirišu žrtvu, a žrtve su po pravilu obični ljudi koji ne očekuju pokvarenjake u blizini, pretvoriće se u najbolje prijatelje. Tako će makar nazivati svoje žrtve koje su po pravilu dobro materijalno obezbeđene. Novac, naime, jako dobro rasteruje sve strahove, strah od egzistencijalne propasti, strah od nepoznatih, uliva poverenje kod uniformisanih ljudi i kod onih koji za njih znače strah i trepet – za vlast! 
Stoga se svakom može dogoditi da mu najveći pokvarenjak postane najbolji prijatelj, pa čak i partner. Gotovo da nema čoveka koji nije to iskusio. Posle toga sledi razočaranje, ali obično dolazi prekasno. Pokvarenjak napušta prijatelja ili partnera čim oseti da materijalna sigurnost nestaje baš kao što pacovi prvi napuštaju brod koji tone. A događa se i da mora da pokrade prijatelja da bi se na nekom drugom mestu materijalno pokrio. I kroz ovo smo skoro svi prošli.
Pokvarenjaci zbog toga uvek biraju sigurna zanimanja kao što je advokatura, medicina, politika, biznis ili, ređe, kriminal. Za kriminal se odlučuju samo retki pokvarenjaci jer, uprkos tome što donosi laku materijalnu sigurnost, on nosi previše rizika. Zato je među običnim lopovima od pobrojanih zanimanja najmanji broj pokvarenjaka. Lopov se uglavnom postaje iz nužde i vrlo često među njima ima i vrlo visokomoralnih ljudi. Kod ostalih pobrojanih struka, ovaj procenat je neuporedivo manji.
Pokvarenjaci su zbog straha od nepoznatih ljudi uglavnom ćutljivi i neprimetni kad se nađu među njima. Zamislimo tipičnog pokvarenjaka u kafani, kafiću ili restoranu. Konobari su, primera radi, nepoznati ljudi. Postoje dve moguće reakcije pokvarenjaka na njih (a setimo se da i oni nose uniforme). Pokvarenjaci će prema njima biti ili previše snebivljivi ili će se braniti preteranim osmehivanjem i primetno nategnutim glupiranjem, a često i lupetanjem gluposti od kojih ostalima za stolom često može da bude vrlo neprijatno. U svakom slučaju, nikad pred neznancima neće biti opušteni i smireni. Isto važi i za telefonske razogovore s neznancima. Ili preterana zvaničnost, zbunjenost, uplašenost i ponovo bujica izvinjavanja i zahvaljivanja bez ikakvog razloga iz čista mira, ometano disanje i zamuckivanje uvek će pratiti telefonski razgovor pokvarenjaka s nepoznatom osobom s druge strane veze. Zbog toga pokvarenjaci obično izbegavaju da se javljaju na telefon. Naravno, ima i onih pokvarenjaka sa drugog ekstremnog pola – onih koji će se braniti preteranom pričljivošću i nepotrebnim i glupim humorom, baš kao i u slučaju s konobarom.

Kako prepoznati pokvarenjaka

Ne može svako biti pokvaren. Za to je potrebna natprosečna inteligencija, šarm, smisao za humor, neka vrsta harizme, ali i taj sveprisutni i neuklonjiv strah od gubljenja sredstava za život, strah od nepoznatog i ljudi generalno. Zbog toga pokvarenjaka i nema tako mnogo, ali su više nego primetni jer često zauzimaju važne položaje i društvu ili su makar dovoljno materijalno obezbeđeni da za njih svi znaju. 
Pokvarenjaci u suštini ne umeju da se druže. Čak i ona ekstrovertna vrsta šljama i društvenog taloga to radi potmulo i upadljivo nespretno. 
Ako vam se zalomi da vam se pokvarenjak uvuče pod kožu, a to mu je glavni i osnovni cilj, prepoznaćete ga po upadljivo drugačijem ponašanju prema vama u odnosu na čitavu okolinu, i vašu i njegovu, jer u svakom od drugih ljudi on će videti potencijalnu opasnost od konkurencije. S druge strane, kao i svaki normalan čovek, među prijateljima ćete imati i one koji materijalno stoje veoma slabo. Njih će vaš dragi pokvarenjak u potpunosti ignorisati i gledati s visine. Čak mu se i otvoreno podsmevati, ne samo zbog toga što je siromašan nego i zato što je navodno glup i, šta mislite šta još – pokvaren. Da, pokvarenjaci siromahe doživljavaju kao pokvarenjake, ponovo iz straha. Ovaj put iz straha da će posredno biti pokradeni. S druge strane, ako pokvarenjak među vašim prijateljima ili poznanicima prepozna neku dobrostojeću ili visokorangiranu ličnost, ponašanje će biti opet upadljivo drugačije i na neki način za vas još neprijatnije. Pokvarenjak će se vrlo otvoreno, i to na vaše oči, uvlačiti u čmar. Naravno, pod uslovom da uspe da savlada strah.
U toj priči su veoma bitni i roditelji. Svaki pokvarenjak će se živ polomiti da se vašim roditeljima svidi po svaku cenu.  I često će uspeti u tome. Retki su roditelji koji uspevaju da prepoznaju pokvarenjaka ako je prijatelj ili partner njihovog voljenog sina ili ćerke. Isto tako, pokvarenjak će od vas naprosto zahtevati da se svidite njegovim roditeljima i čitavoj rodbini jer za pokvarenjake je porodica sve, poslednje utočište od bede, od uvek nadolazećeg i sveprisutnog straha.
Usled tog patološkog straha, koji se stoga slobodno može nazvati fobijom, pokvarenjaci će se vrlo često odati sektama, nepoznatim, sumnjivim i dalekim religijama, ezoteriji, misticizmu, okultizmu ali skoro nikad porocima. Poroci su isto oličenje straha. S druge strane, to ih nimalo neće ometati da dominantnu religiju u zemlji u kojoj žive pljuju na sva zvona iz prostog razloga što živimo u takva vremena kad je to oportuno. A pokvarenjaci su, razume se, nepopravljivi oportunisti.

Kako se rešiti pokvarenjaka

Ovo će ići malo teže, jer ako pokvarenjak ne ode sam a vi ga terate od sebe, to za njega predstavlja pravu propast i čitav raspad sistema i spreman je na sve da ga ne napustite. Upoznao sam pokvarenjake koji su spremni na toliko poniženje kakvo se inače može sresti samo u literaturi i filmu. Tačnije, u sapunicama. Sve će učiniti da ga ne ostavite, opet iz straha od ostavljanja, a naročito zbog povređene sujete koja je veoma bitna za funkcionisanje u svetu u kom vlada strah.
Ipak, problem nije nerešiv. Budući da je izvorište svakog pokvarenjaka strah, dovoljno ga je pošteno zastrašiti i on će se, iako prilično skrušeno, sam povući. I neće se više nikad javiti. Govoriće o vama najveće gadarije čitavog života, to se podrazumeva, ali makar ga više nećete imati u svom bližem okruženju. U nekom daljem će zauvek ostati, ali to je cena koju morate da platite zato što ga na vreme niste pročitali.
Stoga, poruka svim običnim ljudima – prepoznajte hulju na vreme. Oni će se svejedno snaći i bez vas, izgradiće društvo po svojoj meri, čak saplitati jedni druge na tom poslu, ali ne toliko da jedne druge ometu u zajedničkoj nameri, a to je da nemoral pobedi. Uostalom, vrana vrani oči ne vadi.