Za poneti!

Bez sumnje, ovo je izraz koji kod nas izaziva najviše hipertenzije i srčanih udara. Burek, pica ili sendvič za poneti, ono što se u prodavnicama koristi svakodnevno isto je tako svakodnevno uzrok navedenih neželjenih posledica.
A zašto je to tako? Ova sintaksička struktura u našem jeziku nije ispravna. Ne možemo koristiti predlog i infinitiv. No, ova pojava uopšte nije tako nova. Pojavljivala se i ranije pod uticajem stranih jezika, najviše italijanskog, francuskog, nemačkog i u poslednje vreme engleskog, u kojima je takva konstrukcija moguća. 
Stoga je još hrvatski lingvista Tomislav Maretić dvadesetih godina prošlog veka, a za njim i Mihailo Stevanović, govorio da primeri kao „Imate li što za jesti?“ ili „Ta je knjiga lijepa za čitati“ nisu osobina srpskohrvatskog književnog jezika nego da su preuzeti iz italijanskog i nemačkog, te da su dijalekatski. Danas ovakve jezičke konstrukcije osim u Dalmaciji i Istri možemo čuti širom srpskohrvatskog govornog područja, ali malo ko će na njih toliko burno reagovati kao na ZA PONETI. Razlog ovom je kod nas uobičajeno preterivanje u kažnjavanju oblika koji su markirani kao nepravilni, a često su u upotrebi. 
S druge strane, u kolokvijalnom govoru često ćemo čuti da je nešto ZA NEVEROVATI, ZA POLUDETI, ZA POPIZDETI i sl. Poneko će i na to reagovati, ali kolokvijalni govor nije deo standardnog jezika i niko nam ne može zabraniti da se njime služimo, baš kao što ni prodavcima niko ne može zabraniti da govore „Za ovde ili za poneti?” jer bolje zamene za ovo pitanje nema. 
Istina, nije da nema predloga. Puristi savetuju: ZA NOŠENjE ili ZA USPUT, ali jezik nije mašina kojom upravljaju gramatičari nego živi organizam. Lično ne verujem ni da bih razumeo kad bi me pitali da li je sendvič za nošenje.
Ipak, paradoks je da je naš jezik koji je toliko odolevao ovom stranom uticaju podlegao na brzoj hrani, fast fudu, tekovinom civilizacije stresa.

Ukratko o pleonazmu

Pleonazam je reč grčkog porekla koja je u naš jezik došla preko latinskog - πλεονασμός odnosno pleonasmos i izvorno znači imati nečeg napretek, izobilje, višak. To značenje ima i danas, ali da bismo bliže objasnili šta je pleonazam, za početak bi bilo dobro reći šta pleonazam nije. Često ćemo čuti da su pleonastični oblici tipa MALA BEBA ili STARA BABA. To nisu pleonazmi jer i beba može biti velika, a ni baba ne mora biti stara. S druge strane, retko ko će registrovati kao pleonazam konstrukcije kao UBOJITO ORUŽJE ili DUVA VETAR iako je oružje uvek ubojito, a vetar nije vetar ako ne duva. Nema potrebe da ulazimo u to da li se ovde radi o ustaljenim izrazima ili o navici, ali u svakom slučaju, uočljiva je nedoslednost.
Obično se za pleonazam kaže da je pogrešan u gramatičkom smislu. To učimo od malih nogu još od predškolskog uzrasta. Međutim, gramatika ne poznaje kategoriju suvišnog, tako da iz ugla gramatike tu ne može biti greške. Na nivou jezika, pleonazam se može posmatrati samo iz ugla stila, i to dobrog ili lošeg, opet ne pogrešnog jer ni stil ne može biti pogrešan.
Stvari su već prilično zamršene. Stoga je možda najzgodnije rešenje (ali sigurno ne i najbolje), podeliti pleonazam na OSVEŠTENI i NEOSVEŠTENI. Neosvešteni bi bio onaj tipičan na koji smo navikli da dobijamo packe MALI + DEMINUTIV i VELIKI + AUGMENTATIV (MALA KUĆICA i VELIKA TORBETINA). Tu bi trebalo da spadaju i izrazi kao što su JOŠ UVEK, MALO-MALO i sl. Međutim, koliko god nam ovi oblici izgledali „neosvešćeno”, ne možemo ih nazvati nepravilnim, pogotovo zato što su ponekad prilično potrebni da bismo naglasili da je nečeg više nego što bi trebalo, da je nešto manje nego što je normalno ili da je nešto mnogo veće nego što možemo i da zamislimo. Na primer, mnoge bajke bi izbledele bez ogromnih džinova i sićušnih patuljaka. 
Takođe, pleonazam kao stilska figura je gotovo neizbežna. Evo primera stihova Tina Ujevića:
„I biti slab, i nemoćan,
i sam bez igdje ikoga,
i nemiran i očajan.”
Ukoliko bismo želeli da sledimo stav zagovornika da je pleonazam uvek pogrešan, ovog velikog hrvatskog pesnika morali bismo proglasiti nepismenim.
Na kraju, od svih pleonazama u srpskom standardu (samo srpskom, ne i u hrvatskom), jedino se oblik ČAK ŠTAVIŠE beleži kao nepravilan. Zašto baš ovaj, a ne neki drugi od MNOGOBROJNIH (evo još jednog), kao na primer OBADVOJICA ili VASCELI, nije jasno, ali je tako. 
Drugim rečima, zaključak je da pleonazam nikad NIJE POGREŠAN (istina, može biti suvišan i bespotreban i kao takav ružan, naporan i težak), osim u slučaju veoma čestog izraza ČAK ŠTAVIŠE.