Kratki prikaz Srbsko hrvatskog slovara Željka Šikića

Odnosno: Zaš­to Sr­bi ka­žu ba­ter­flaj ume­sto lep­tir?

S ma­lim odoc­nje­njem, je­dan ma­li pri­kaz Srb­sko hr­vat­skog slo­va­ra / Srp­sko hrvat­skog reč­ni­ka Mr. Sci. Želj­ka Ši­ki­ća. 

Ra­di se o jed­nom od broj­nih po­ku­ša­ja stva­ra­nja raz­li­kov­nih reč­ni­ka iz­me­đu srp­skog i hr­vat­skog. Trend je na­ro­či­to uzeo ma­ha kad su po­li­tič­ki, pa sa­mim tim i je­zič­ki, su­ko­bi iz­me­đu Hr­va­ta i Sr­ba po­čet­kom de­ve­de­se­tih pre­ra­sli u rat. Tad kad su stra­sti uza­vre­le, po­je­din­ci ni­su vi­de­li u to­me sa­mo po­li­tič­ke ne­go i eko­nom­ske raz­lo­ge. Na va­lu raz­li­ka iz­me­đu srp­skog i hr­vat­skog, ko­ji su se do ju­če zva­li istim ime­nom – srp­sko­hr­vat­ski, mo­gle su se za­ra­di­ti i pa­re. Sa­mo je bi­lo pi­ta­nje tre­nut­ka – ko će pre i ko će de­blje. Jer reč­ni­ci se odav­no ne me­re po kva­li­te­tu ne­go po de­blji­ni i taj kri­te­ri­jum va­ži već du­go, još od kra­ja 17. sto­le­ća i taj se obi­čaj ni­je ro­dio na Bal­ka­nu ne­go u Za­pad­noj Evro­pi.

U tom tak­mi­če­nju je na­rav­no bi­lo na hi­lja­de po­ku­ša­ja, ube­dlji­vo vi­še sa hr­vat­ske stra­ne, ali da pa­ra­doks bu­de ve­ći, pr­vi je do­šao sa srp­ske u vi­du Srp­sko-hr­vat­skog reč­ni­ka va­ri­jan­ti, Hr­vat­sko-srp­ski rječ­nik ina­či­ca, (Sti­los, Be­o­grad, 1989.) Jo­va­na Ći­ri­lo­va. No, ovaj reč­nik bez sum­nje ni­je bio po­li­tič­ki obo­jen, ili, uko­li­ko i je­ste, sva­ka­ko ni­je bio po­li­tič­ki ostraš­ćen. Ia­ko se, po­go­to­vo iz da­naš­njeg ugla, nje­mu mo­gu pri­pi­sa­ti mno­gi ne­do­sta­ci, ali i pri­lič­ne ne­do­sled­no­sti, Ći­ri­lo­vljev mo­tiv sva­ka­ko ni­je bio da ove dve va­ri­jan­te istog je­zi­ka raz­dvo­ji ne­go pri­bli­ži, što je vi­di­lji­vo i iz sa­mog na­slo­va.

No, Ši­ki­ćev reč­nik je zah­te­vao ne­u­po­re­di­vo vi­še tru­da, to­li­ko da ga je prak­tič­no ne­mo­gu­će sa­gle­da­ti u svim nje­go­vim aspek­ti­ma do kra­ja, a još ma­nje iz­dvo­ji­ti do­volj­no vre­me­na da se sva­ka po­je­di­nač­na na­tuk­ni­ca ma­kar de­li­mič­no raz­mo­tri. Sto­ga smo se od­lu­či­li sa­mo na je­dan deo jed­nog slo­va, što sma­tra­mo do­volj­nim uzor­kom za raz­u­me­va­nje Ši­ki­će­vog pri­stu­pa ovoj pro­ble­ma­ti­ci. Ukrat­ko, Ši­kić se vo­dio vo­dio prin­ci­pi­ma ko­ji­ma su se vo­di­li i pr­vi raz­li­kov­ni reč­ni­ci izaš­li u Hr­vat­skoj 1990. i na­sta­vi­li da iz­la­ze do dan-da­nas. U pr­vom uda­ru ova­kvih reč­ni­ka, od 1991. do 1993. go­di­ne, us­pe­li smo za­be­li­ži­ti njih dva­na­est i svi su se dr­ža­li če­ti­ri osnov­na na­če­la:

1. Hr­vat­ska je sva­ka ona reč ko­ja se ko­ri­sti na hr­vat­skom go­vor­nom pod­ruč­ju. 

2. Srp­ska je sva­ka ona reč ko­ja na ne­kom od hr­vat­skih go­vor­nih pod­ruč­ja ni­je u upo­tre­bi.

3. Uko­li­ko se sve si­no­nim­ne re­či po­na­vlja­ju i u srp­skoj i u hr­vat­skoj va­ri­jan­ti, is­ko­pa­ti po reč­ni­ci­ma ne­ku reč ko­ja ni u Sr­bi­ji ni u Hr­vat­skoj odav­no ni­je u upo­tre­bi, ali ima po­tvr­đe­no pra­slo­ven­sko po­re­klo i pri­pi­sa­ti je hr­vat­skom.

4. Kad ni u to­me ne uspe­mo, iz­mi­sli­će­mo srp­sku reč, ma­kar je ne be­le­žio ni­je­dan reč­nik. I ne sa­mo reč­nik, nema po­tre­be da za tom reč­ju po­sto­ji bi­lo ka­kva po­tvr­da u tek­sto­vi­ma na srpskom. 

Oko ova če­ti­ri na­če­la mo­gu­će je uvo­di­ti i pod­na­če­la i ta­ko sve to­li­ko za­ma­gli­ti da se či­tav pro­je­kat do­ve­de do ap­sur­da, ali to nas u na­šoj na­me­ri ne­će ome­sti da do­ka­že­mo da su srp­ski i hr­vat­ski po­sve raz­li­či­ti je­zi­ci.

No­, Ši­kić se ne za­u­sta­vlja sa­mo na to­me. Ka­ko bi raz­li­ka iz­me­đu hr­vat­skog i srp­skog bi­la ve­ća, on za hr­vat­ski, a po po­tre­bi i za srp­ski, uvo­di i ko­ri­en­sko pi­smo. 

Na­po­kon, da vi­di­mo na na­su­mi­ce oda­bra­nom uzor­ku, a to je sa­mo deo slo­va B, do ka­kvih je re­zul­ta­ta Ši­kić do­šao. 

* * *

Kre­ni­mo od sa­mog po­čet­ka slo­va B (slo­vo A pre­ska­če­mo jer ne­ma slo­ven­skih re­či ko­je po­či­nju na A, ako iz­u­zme­mo po­je­di­ne ve­zni­ke, par­ti­ku­le, uz­vi­ke i sl). Pr­vo na šta na­i­la­zi­mo je reč ba­ta na srp­skom, od­no­sno srb­skom, ka­ko za­pi­su­je Ši­kić na ve­li­ku ra­dost i ve­se­lje srp­skih pse­u­do­znan­stve­ni­ka ko­ji ne pri­zna­ju Vu­ko­ve re­for­me i gla­sov­ne al­ter­na­ci­je, u ovom slu­ča­ju tvr­de­ći da ta­ko tre­ba jer se na­rod ne zo­ve Sr­pi ne­go Sr­bi.

Ta­ko će­mo sa­zna­ti da se ba­ta (de­mi­nu­tiv i od brat i od de­čak) na hr­vat­skom, sa­svim neo­če­ki­va­no, ka­že bra­ca ili deč­kić. Iz ovog pri­me­ra vi­di­mo na de­lu poš­to­va­nje na­če­la br. 2. Ne­ma ve­ze što su i bra­ca i deč­kić u ši­ro­koj upo­tre­bi me­đu srp­skim ži­vljem, va­žno je da ba­ta ni­je baš sa­svim i svu­da po­zna­to me­đu Hr­va­ti­ma.

Ko­d dru­ge na­tuk­ni­ce na­i­la­zi­mo na pre­gršt hr­vat­skih si­no­ni­ma za na­red­nu srp­sku reč: han­drast, ne­skla­dan, ne­spre­tan, ne­u­po­ra­bljiv, bez­vri­e­dan, pre­ve­lik. Raz­u­me se, na srp­skom se to ka­že ba­tal i sva­ki Sr­bin će vam to iz ta­ka po­tvr­di­ti. Ia­ko ni za pri­dev han­drast, a bo­ga­mi ni za ba­tal (ko­ji je uz sve i ne­pro­men­ljiv i do­la­zi iz tur­skog) ni­ko živ ni­je čuo, mo­ra se pri­zna­ti da je sko­ro u pot­pu­no­sti is­poš­to­va­no na­če­lo br. 4. Ia­ko pri­de­va ba­tal ima u Reč­ni­ku Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umet­no­sti, on ne­ma to zna­če­nje. Na­vo­de se zna­če­nja: po­kva­ren, za­puš­ten, na­puš­ten i rđav. Da­kle, ni­jed­no nije ni iz da­le­ka oni­ma ko­je se na­vo­de na hr­vat­skom. A ne bi ni mo­glo druk­či­je jer bi se ina­če na­ru­ši­lo osnov­no na­če­lo br. 1, bu­du­ći da su svi ovi pri­de­vi još ka­ko po­zna­ti u hr­vat­skom.

Tre­ća od­red­ni­ca gla­si ba­ta­li­će što se na hr­vat­skom ka­že odu­stat će, oka­nit će se. Zaš­to se be­le­že ob­li­ci fu­tu­ra, ni­je teš­ko na­zre­ti. Po srp­skom i hr­vat­skom stan­dar­du, oni se be­le­že raz­li­či­to, ia­ko se isto či­ta­ju. Ali ne­sum­nji­vo raz­li­ka po­sto­ji. Uko­li­ko ni­ste već pri­me­ti­li, au­tor pot­pu­no za­ne­ma­ru­je to što ne­ke od re­či sa de­sne, hr­vat­ske stra­ne, po­sto­je i u srp­skom. Ono se ne su­prot­sta­vlja ni­jed­nom od na­če­la. Dru­gim re­či­ma, bez ob­zi­ra što lo­gič­ki sle­di da tih re­či ne­ma u srp­skom, to za au­to­ra ni­je ni­ma­lo va­žno. Te re­či su hr­vat­ske, pa i uko­li­ko se po­ja­ve u ne­kom srp­skom tek­stu, to je za­to što Sr­bi vo­le da uzi­ma­ju hr­vat­ske re­či, i to to­li­ko bez­o­bra­zno i bez­ob­zir­no da ih uopšte ne sma­tra­ju kro­a­ti­zmi­ma. Isto ta­ko, ovaj gla­gol će se po­ja­vi­ti i u svom osnov­nom ob­li­ku, u in­fi­ni­ti­vu, ali kao što re­ko­smo, ni­je to­li­ko va­žan kva­li­tet ko­li­ko kvan­ti­tet. Što vi­še re­či, to je reč­nik me­ro­dav­ni­ji i ozbilj­ni­ji.

Kad bu­de­te ču­li za tre­ću na­tuk­ni­cu po re­du ko­ja gla­si ba­ta­li­ja, na šta će­te pr­vo po­mi­sli­ti uko­li­ko vam je ma­ter­nji srp­ski? Pa na ot­pad (od­no­sno od­pad, ka­ko pi­še u reč­ni­ku) od­no­sno na po­kva­re­nu stvar. Na stra­nu što opet ni­ko živ u Sr­bi­ji ne zna šta je ba­ta­li­ja, ili, ako zna, sva­ka mu čast, a zna­či za­puš­te­na nji­va ili par­log (ma­kar po RSA­NU), valj­da se pod­ra­zu­me­va da Sr­bi ne zna­ju šta je ot­pad i po­kva­re­na stvar. No, do­bro, ovaj pri­mer se dr­ži istih na­če­la kao i pret­hod­ni. Tre­ba nam ne­ki pri­mer ko­ji se strikt­no dr­ži na­če­la br. 3.

Evo ga! Pod srp­skim ba­ta­ra (?!) le­po sto­ji hr­vat­ski kar­tol. Šta je kar­tol, ne vi­di­mo ni u hr­vat­skim reč­ni­ci­ma. Na stra­nu što je ne­ma ni kod Ani­ća ni na Hr­vat­skom je­zič­nom por­ta­lu, ne­go je ne­ma ni u Broz-Ive­ko­vi­će­vom Hr­vat­skom rječ­ni­ku iz 1903. Ne­ma ni u RSA­NU, ne­ma ni u Reč­ni­ku dve­ju ma­ti­ca iz 1968, ne­ma je ni u dvo­je­zič­nim reč­ni­ci­ma De­a­no­vi­ća i Pu­ta­ne­ca, ni u Rječ­ni­ku stra­nih ri­je­či Bra­to­lju­ba Kla­i­ća. Kao sle­de­ći si­no­nim za srp­sku ba­ta­ru ko­ju je ta­ko­đe teš­ko pro­na­ći, ali je ipak mo­gu­će, na­vo­di se hr­vat­ski lo­go­žar. Opet mi­ste­ri­ja. Ova reč nas pre­ko hr­vat­skih reč­ni­ka na­vo­di na bilj­ku ro­goz – rod traj­nih ze­le­ni (Typha) s cva­to­vi­ma u ob­li­ku kli­po­va iz po­ro­di­ce ro­go­za (Typha­ce­ae), ra­ši­ren po­svu­da u plit­kim vo­da­ma je­ze­ra i mo­čva­ra; bo­tur, šaš, še­var... Sad smo već ma­lo bli­zu jer bo­tur i ba­ta­ra ve­ro­vat­no ima­ju isti ko­ren. Dok, na kra­ju, kod tre­ćeg si­no­ni­ma ne na­i­la­zi­mo do re­či ko­ni­stra, što već ma­lo po­zna­ti­je zvu­či i na kra­ju – ko­ša­ra! Je­ste, srp­sko ba­ta­ra i hr­vat­sko kar­tol, za­pra­vo zna­če isto što i ko­ša­ra na srp­sko­hr­vat­skom. Ne­vo­lja je sa­mo što u ovom reč­ni­ku ne­ma­mo taj me­đu­je­zik, taj srp­sko­hr­vat­ski, ko­ji će nam ob­ja­sni­ti šta ko­ja od ovih ne­po­zna­tih re­či zna­či. 

* * *

Ni­je mo­glo kra­će, ja se iz­vi­nja­vam, ovo je naj­kon­ci­zni­je što znam. A za­pra­vo sam hteo da po­sta­vim jed­no vr­lo jed­no­stav­no pi­ta­nje: Če­mu ovo­li­ki trud? Zaš­to je Želj­ko Ši­kić ulo­žio ovo­li­ko vre­me­na i tru­da? Šta je nji­me hteo po­sti­ći? Ko­me ovaj reč­nik mo­že bi­ti od ko­ri­sti? Mo­že li ikom? Pret­po­stav­ka je, na­rav­no, da je au­tor že­leo do­ka­za­ti da su hr­vat­ski i srp­ski u pot­pu­no­sti raz­li­či­ti je­zi­ci, za šta ima­mo pu­no raz­u­me­va­nja, ali on u ovom oči­to ni­je us­peo i to ne sa­mo op­će­ni­to, ne­go ni­je us­peo ni kod jed­ne po­je­di­nač­ne od­red­ni­ce, na­tuk­ni­ce, le­me. Štaviše, naneo je štetu samom hrvatskom jer je na ovaj način iz uobičajenog hrvatskog vokabulara posredno izbacio ogroman broj reči.

Slovar možete naći ovde
https://sites.google.com/site/serbiantocroatiandictionary/

Reš prepečen krvavi biftek uz prepečen tost

Ova mala inovacija u kulitarstvu za ljubitelje kvalitetnog goveđeg mesa u sirovom ili skoro sasvim sirovom stanju donosi jedan malo neočekivani novitet. Sama ivica bifteka (doduše, na slici je ramstek jer biftek danas možemo naći samo po malim mesarama koje drže do svojih kupaca, jer sav ostali odlazi u skupe restorane). Hrskava i zagorela spoljna strana odreska daće ovom mesu specifičan ukus i aromu, kao što uostalom daje i tostiranom hlebu, ali na nešto drukčiji način. Ima efekat prirodnog začina i zalogaju pruža posebnu vrstu užitka koji će vas malo podsetiti na detinjstvo, pošto deca vole malo ekstremnije ukuse koji se među odraslima smatraju neprihvatljivim. Tačnije, ovako ćemo proizvesti dodatni ukus gorkog.

No, kako napraviti ovo? Postoji mala tajna. Ovaj efekat nije moguće postići sa sasvim svežem mesom. Moramo ga najpre zamrznuti. Nakon zamrzavanja, poželjno je šniclu ostaviti još sat vremena na sobnoj temperaturi da se delimično odledi. U kućnim uslovima, ukoliko nemamo roštilj, ugrejaćemo tiganj maksimalno sa vrlo malo maslinovog ulja. Dok ne krene da se puši. Tada stavljamo šniclu začinjenu samo biberom, za sve one koji vole biftek s puno bibera. Budite srpljivi, ostavite da se prži 6-7 minuta na tako vrlo jakoj vatri. I ako imate jak aspirator, cela kuhinja će vam ubrzo biti u dimu, ali isplati se. U momentu kad meso omekša, a to ćete osetiti pod viljuškom, okrenite je i pržite znatno kraće, oko minut-dva jer tiganj je već jako vruć, meso je već omekšalo, efekat prepečenosti će se postići isto kao s prve strane, a iznutra će meso i dalje ostati rozikasto-crveno, u sredini praktično nepečeno. Meso posoliti na kraju jer bi za vreme prženja ispustilo dragocene sokove.
Služiti uz isto tako reš prepečen tost namazan maslacem i, naravno, dobro crno vino.